Poznato je da postoje ljudi koji vrlo lako mogu da naučili bilo koji strani jezik ako to žele. A isto tako se zna da ima i onih, kojima je neophodno baš dosta vremena da bi savladali ne samo izgovor, nego i naučili mnoge reči i izraze.

U principu, važi nepisano pravilo da se nijedan strani jezik, zapravo ni ne može dobro naučiti sve dok se adekvatno ne savlada maternji jezik, kako u pravopisnom, tako i u gramatičkom smislu.

Naravno, uvek ćete imati priliku da čujete da se neko hvali time kako je brzo i lako naučio određeni strani jezik, ali se ipak tu može dovesti u pitanje ne samo nivo stečenog znanja, nego i njegov kvalitet. Radi se o tome da je jedno naučiti strani jezik pravilno, a nešto sasvim drugo savladati njegovu govornu varijantu.

Ali se postavlja pitanje, šta se zapravo odvija u vašem mozgu dok učite strani jezik? Iako to polje nije dovoljno ispitano, vršena su određena naučna istraživanja, pa tako danas donekle možemo znati kako naš mozak reaguje tom prilikom.

Prema rezultatima tih istraživanja, došlo se do neospornog zaključka da svako ko govori makar jedan strani jezik ima značajno bolje pamćenje od onoga ko se koristi samo svojim maternjim, a smatra se i da su ti ljudi u velikoj meri kreativniji od onih, koji nisu želeli ili imali prilike da uče bilo koji strani jezik. Naravno da se i pamćenje i kreativnost povećavaju, ukoliko neko govori i koristi više od jednog stranog jezika.

Zanimljivo je pomenuti i to da je tim naučnika iz Švedske nastojao da dobije odgovor na pitanje šta se događa u mozgu čoveka koji uči neki strani jezik, te su sproveli odgovarajući eksperiment. Tada su korišćeni i savremeni aparati za posmatranje rada mozga, tako da se rezultati tog istraživanja mogu smatrati relevantnim.

Prvi i osnovni zaključak do koga se došlo nakon tog istraživanja jeste da su se određeni delovi mozga bili povećani, što su naučnici svakako ocenili kao vrlo pozitivan efekat učenja stranih jezika. Interesantno je upravo to što su se konkretni delovi mozga povećavali proporcionalno kompleksnosti jezika koji su ispitanici učili.

Da pojednostavimo sve navedeno, te napomenemo da još uvek ne postoje potpuno sigurni dokazi da učenje stranih jezika zaista može da poveća određene delove mozga, ali je zato precizno ispitano i utvrđeno da to vremenom neosporno dovodi do povećanja kreativnosti i elokventnosti, te čak postoje indicije da se na taj način sprečava brzo odumiranje moždanih ćelija.

Jednom rečju, učenje stranih jezika zaista ima pozitivan uticaj na stanje, najpre mentalnog zdravlja ljudi, te bi trebalo nastojati makar jedan strani jezik adekvatno savladati tokom života, a poželjno je i više njih.

Postoji na hiljade jezika na svetu – tačan broj se ne zna, ali se smatra da okvirno postoji između 6,000 – 7,000 jezika. Neke od tih jezika govore i milijarde ljudi (engleski i španski), dok neke govori samo pojedinci.

Svaki pojedinačni jezik je stvoren od strane čoveka, svaki je specifičan i zanimljiv na svoj način i ne poznaje barijere; predstavljamo vam najinteresantnije jezike na svetu.

Tauširo

Ovim jezikom govori najmanji broj ljudi – jedan čovek. Njegovo ime je Amadeo Garsija.

Tauširo jezik pripada amazonskoj grupi jezika. Ono što je posebno zanimljivo a vezano je za ovaj jezik jeste to što se za izražavanje brojeva koriste ruke i noge. Konkretno – za sve brojeve koji slede za brojem deset koriste se prsti i na rukama i na nogama.

Baskijski jezik

Prava jezička misterija je baskijski jezik zbog toga što nije ovaj jezik nije povezan ni sa jednom grupom jezika na svetu, a postojao je pre nego što su Rimljani doneli latinski, koji će se kasnije razviti u nekoliko evropskih jezika.

Baskijski jezik ima 720.000 govornika koji žive na Pirinejima. Iako veliki broj govori ovaj jezik, on nije sličan ni sa jednim jezikom u okruženju.

Ajapaneko

Ajapaneko je jezik star vekovima, ali ga danas govore samo dva čoveka – koji ne razgovaraju međusobno.

U meksičkom selu Ajapa žive Manuel Segovija (77) i Isidro Velaskez (71), jedini ljudi koji tečno govore taj stari jezik.

Meštani tvrde da su se dva starca verovatno “krvnički“ posvađala pre nekoliko decenija, ali da nijedan od njih nikada nije otkrio razlog zašto ne komunicira sa onim drugim.

Esperanto

Esperanto je jezik mira, tolerancije i prijateljstva, a sa njim možete putovati gde god poželite! To je jezik koji je stvoren da bi olakšao komunikaciju među ljudima iz celog sveta. Predstavlja mešavinu romanskog i germanskog vokabulara i slovenske fonologije. Autor esperanta je Poljak, Ludvik Lazar Zamenhof. Ime jezika potiče od njegovog pseudonima „doktor Esperanto“, što znači „neko ko se nada“, jer se nadao da će postati pomoćni jezik, koji bi pomogao ljudima da se lakše sporazumeju.

Bez obzira na to što nije priznat kao zvanični jezik, esperantom ipak govori oko 2.000.000 ljudi, od kojih 2.000 govori ovaj jezik od rođenja. Esperanto ima sopstvenu literaturu (više od 25.000 knjiga), radio stanicu, novine, televiziju, sadržaj na internetu, muziku, pozorište, zastavu.

Ongota

Za ovaj jezik je čulo malo ljudi, a još manje ga govori. Poznat je i pod imenom Birale jezik, a govori ga svega deset ljudi, na Wito reci u Etiopiji. Nema pisanu formu, ali ga brojne lingvističke škole često istražuju. Izvorni govornici su uglavnom stariji ljudi i može se reći da je reč o prilično ugroženom jeziku. Ova afroazijska grupa jezika je pred izumiranjem, a Etiopljani koji ga govore koriste i jezik tsamai da bi se sprazumeli sa širom populacijom.

Dotrački jezik

Ovaj jezik je za potrebe serije “Igra prestola” smislio Dejvid Peterson. Sam jezik ima preko 3000 reči, a reč sa najviše sinonima je reč „ubiti“. Trenutno postoje razne aplikacije za učenje samog jezika. Kako bi svim obožavaocima ove serije pomogao da nauče ovaj jezik, tvorac Dotračkog jezika Dejvid Dž. Piterson je napravio aplikaciju za Ajfon i Ajped.

Ova aplikacija, koja nosi naziv Dothraki Companion, sastoji se od sažete gramatike, zapisa o kulturi Dotrakija, konverzacionih dijaloga, a pored ovoga sadrži i najavu za knjigu o Dotračkom jeziku i audio kursu jezika.

Klingonski jezik

Ovo je jezik kojim govore likovi iz serije “Zvezdane staze”. Zahvaljujući velikom broju obožavalaca ove serije, klingonski jezik je ozbiljno shvaćen, pa ima i sopstvenu gramatiku, fonetiku i pismo.

Furlanski ili friulski

Reč je o romantskom jeziku koji spada u takozvane retromanske jezike. Ovaj jezik je među članovima podvrste najbogatiji govornicima, a razume ga i koristi čak 300.000 ljudi. Upotrebljava se u Furlaniji u Italiji u okolini gradova Udine, Gorica i Pordenone. Furlanski se razvio iz latinskog u periodu između 6. i 10. veka, a postoji čak i pisana književnost na ovom jeziku. Iako ga poneko smatra dijalektom, furlanski je ipak prerastao u jezik, pa ga lingvisti tako i posmatraju.

Pod izrazom caffè Italijani prvenstveno podrazumevaju espresso. Sve je počelo 1901. kada je Luigi Bezzera izumeo aparat za kafu koji je omogućio njenu brzu pripremu. Time je espresso postao deo italijanske svakodnevnice, a zatim i jednim od simbola Italije. Sam naziv napitka naglašava brzinu njegove pripreme, ali i ispijanja. Espresso se ne pijucka satima, već se ispije u dva-tri gutljaja za šankom.

Osim aparata za kafu u kafićima, kulturi ispijanja kafe u Italiji doprineli su i mali aparati za kućnu upotrebu, od kojih je najpoznatija tzv. Moka, pogotovo ona marke Bialetti, neizostavna u svakom italijanskom domu.

Italijom i svetom ubrzo se proširio i cappuccino: espresso s mlečnom penom. To je piće dobilo svoje ime po boji odeće franjevaca kapucina. Cappuccino se u Italiji obično pije za doručak uz kroasan ili neko drugo pecivo. Međutim, ako u Italiji naručite cappuccino posle ručka, nemojte se začuditi zbunjenim pogledima konobara. Italijani ga nikada ne piju iza 11 sati, a pogotovo ne posle jela, tada se preferiraju kafe bez mleka.

Svi takođe znamo za macchiato, još jednu vrstu kafe koja je prešla granice Italije. Radi se o espressu s vrlo malo mleka jer u doslovnom prevodu macchiato znači „zamrljan“, dakle espresso s mrljom mleka. Od ostalih kafa, piju se još i ristretto (espresso s manje vode i jačeg ukusa), lungo (ređi i manje intenzivni espresso), corretto (s alkoholom, obično nekim likerom ili rakijom), caffè freddo (s ledom), a kod kuće uz doručak Italijani piju i caffelatte, odnosno belu kafu.

Još jedna kulturološka posebnost pijenja kafe u italijanskim kafićima je ta da Italijani kafu obično piju za šankom, a ne za stolom. Ukoliko sednete za sto i naručite kafu, ona će vas koštati više nego da ste espresso ispili za šankom i brzinski pročavrljali s konobarom. Takođe, u mnogim kafićima se kafa plaća odmah pri naručivanju, a ne nakon ispijanja. Čak i ako espresso možda ne naručujete u Srbijii nemate običaj konzumirati ga, u Italiji se to svakako isplati jer kafići zaista drže do kvalitete svojih kafa i aparata. Postanete li poklonici espressa, uvek možete kupiti moku i u našim dućanima i uživati u pravoj italijanskoj kafi u udobnosti vlastitog doma.

Postoje lakši i teži strani jezici. No ni teži nisu nesavladivi, pogotovo u dobroj školi s odličnim profesorima koji će učiniti sve da vam pomognu savladati jezik.

Učenje jezika​ prekrasan je proces koji zahteva trud. Neki jezici zahtevaju i više truda nego inače. Ponekad je to individualna stvar, no u većini će slučajeva jezici za većinu polaznika predstavljati malo veći izazov. Za ljude iz Srbije izazov će npr. biti kineski jezik, a za Kineze svakako srpski jezik, odnosno slovenski jezici. Pokušajte smisliti kako biste Kinezu objasnili srpske padeže ili kako bi vi savladali kineska slova. Faktori koji neki svetski jezik čine teškim naravno povezani su s vašim materinjim jezikom, koliko je drugi jezik različit od maternjeg, postoji li išta u njegovoj gramatici ili vokabularu što nam je prepoznatljivo, hoćemo li se mučiti s izgovorom i uopšte moći izgovoriti sve što želimo, kakvo je pismo itd. Sastavili smo spisak pet najtežih svetskih jezika koji su teži od očekivanog, ali ne nesavladivi.

1. Kineski jezik​ – manje-više zadovoljava sve kriterijume po kojima nam je težak. Ne prepoznajemo pismo, ​srpski ​i kineski vokabular nemaju dodirnih tačaka. Gramatika slovenskih jezika ne podudara se s gramatikom sinotibetskih. Zapravo je jednostavnija, nema padeža, rodova, množine i jednine.
2. Arapski jezik​ – jezik s prekrasnom estetikom koji nas tera da pišemo s desna na levo. U većini pisanih dokumenata arapski ne sadrži samoglasnike, ima tri vrste slova „h“ i čak 10 glagolskih formi.
3. Perzijski jezik​ – poznat kao i farsi. Izgledom sličan arapskom, jer koristi modifikovnu verziju arapskog pisma, no zapravo drugačiji jezik. Vrlo melodičan i lep, bio je jezik poezije na mnogim istočnim dvorovima, koristio ga je i poznati pesnik i mistik iz 13. veka, Rumi.
4. Turski jezik​ – vrlo mladi jezik koji je svoju današnju formu dobio tek 1928. godine. U Srbiji je poznat i kao „jezik sapunica“ te postaje sve popularniji. Turski kao aglutinativni jezik funkcioniše na principu dodavanja nastavaka. Dok ćete u srpskom reći „ona koju sam voleo“ s četiri reči, na turskom vam je dosta jedna reč „sevdiğim“.
5. Mađarski jezik​ – verovatno ste primetili, kad ste bili u Mađarskoj, da vam nijedna reč nije poznata i da baš niste mogli brzo pokupiti neke izraze. Mađarski, za razliku od ostalih evropskih jezika, ne pripada indoevropskoj porodici jezika, već ugrofinskoj. Ima toliko padeža da se lingvisti ne mogu ni dogovoriti koliko, ali brojke idu od 18-24. No barem nam je blizu, pa možemo uvek skočiti i pokušati uhvatiti koju zgodnu frazu.

Nabrojimo još neke svetske jezike koji bi mogli biti izazov, poput ​finskog​, ​japanskog​, ​korejskog​, tajlandskog, ​poljskog ​itd.

Bez obzira na težinu, svaki je jezik bogatstvo i uz pravu motivaciju i volju apsolutno savladiv. Učenje stranih jezika​ doprinosi našem razvitku, jačanju intelekta i čini nas boljima. Kroz jezik ne učimo samo gramatiku i vokabular, već kulturu, tradiciju jednog naroda. Učenje jezika uvek podstiče dalji interes i tera nas da otkrivamo i želimo više.

Svetski su jezici naš prozor u svet.

Pre samo stotinak godina biti zanatlija u Srbiji je bio cenjen i častan izvor prihoda koji je omogućavao težak, ali pošten život. Zanatska proizvodnja se realizovala u zanatskim radnjama, a posao su vodili majstori.

Danas su zanatlije u najvećoj meri prepuštene same sebi.

Iako potreba za ovim zanimanjima nije prestala, sve je teže pronači majstora kovača da otkuje kosu, napravi sekiru, potkuje konja ili bilo sta slicno od starih zanata.

Činjenica da su možda donekle i zaboravljeni, ne umanjuje vrednost sertifikacije za mnoge stare zanate, budući da je ipak primetna velika potražnja za kvalifikovanim radnicima tih profila.

Donosimo vam primere naših prelepih i pomalo zaboravljenih zanata.

Odžačar

Odžačari su čistili gar iz dimnjaka, koji je ometao gorenje peći u vreme kada se grejalo i kuvalo u pećima na drva. Ove zanatlije su bile poznate po svojoj četki koja je montirana na dugačkoj sajli i kojojm su se čistili dimnjaci. Pošto se često događalo i da neki predmet zapadne u odžak, odžačati su nosili i tešku gvozdenu kuglu, kojom bi čistili odžake od tih predmeta.

Najprepoznatljiviji su bili po svojim odelima crne boje i licu koje je skoro uvek bilo garavo. Nosili su o male crne kapice.

Smatralo se da sresti odžačara znači sreću i pri susretu sa odžačarom je trebalo zavrnuti u krug jedno dugme na sebi (ali ne toliko da se otkine). Srećom se smatralo i ako se „ukrade“ dlaka iz odžačarske četke, kad on „ne vidi“.

Kurs za odžačara

Grnčar

Grnačarstvo je jedan od najstarijih zanata kojima se čovek bavio još od davnina. Ove zanatlije biraju odgovarajuću vrstu zemlje, koju potom mešaju sa vodom, a zatim je mese. Ovim postupkom dobijaju testastu masu od koje prave najrazličitije oblike.

Ovaj zanat se nekada isključivo radio samo ručno pa je trebalo više vremena da se napravi posuđe. Sa pronalaskom grnčarskog točka, postupak izrade predmeta je znatno brži.

Svi predmeti koji su se ovim postupkom pravili, stavljali su se u hladovinu ili na promaju da se dobro osuše. Nakon toga, po želji su se premazivali i oslikavali raznim bojama.

Potom se grnčarija pekla u specijalnim pećima na drva. Pečenje je, u zavisnosti od veličine predmeta, trajalo od nekoliko sati do nekoliko dana. Nakon pečenja, grnčarija se pažljivo hladi, što zahteva veliku veštinu zanatlije.

Kurs i obuka za grnčara

Tabadžija

Tabadžija je zanatlija koji „tabanjem“ tj. udaranjem omekšava vunenu tkaninu nastalu tkanjem.

Kada se vuna sa ovce ošiša, opere, uprede i upotrebi za tkanje, dobijena tkanina je oštra pod prstima i nije prijatna za nošenje jer „grebe“.

Tkaninu tada preuzima tabadžija koji je potapa u vodu i „taba“ drvenom udaraljkom koja liči na lopatu. Postupak se ponavlja više puta. Tabanje tkanine je karakteristično za južnu Srbiju i Makedoniju.

Pretpostavlja se da danas još uvek postoje aktivne tabadžije. Pored lopatice, za tabanje se koristi i posebna sprava napravljena od kestenovog drveta koja pokretana vodom kao vodenica, gnječi, taba tkaninu, koja je potopljena u tekuću vodu.

Kovač

Kovački zanat se smatra jednim od najtežijih, za rad je potreban veliki fizički napor, snaga i jačina samog kovača. Danas je ovaj posao u određenoj meri olakšan različitim alatkama. Nekada je korišćen čekić, a kovač je svojom snagom morao da kuje gvožđe. Sada većina poseduje pneumatski, koji olakšava posao, ali i ubrzava proceduru izrade i popravke alatki.

Usluga kovača je ranije bila potrebna svakom, pogotovo ljudima na selu. Nekada su svakodnevno iz kovačkih radionica odzvanjali udarci čekića po kovanom gvožđu, danas se retko čuje ovaj prepoznatljiv zvuk. Postojanje pojedinih kovačkih radnji pokazuje da pomenuti zanat nije zaboravljen. Umesto potkovica sada kuju ograde, proizvode delove za traktore i poljoprivredne mašine.

Kurs za kovača

Stakloduvač

Stakloduvači su nekada bili začetnici moderne staklarske proizvodnje i pravi umetnici tog zanata. Danas, kada je i poslednja fabrika manufakturne proizvodnje zatvorena, u Srbiji je ostala nekolicina stakloduvača koji i dalje neguju taj specifičan stari zanat.

Ovo zanimanje je jedno od cenjenijih poslova kako u svetu tako i kod nas, jer još nijedna tehnologija ne može da zameni ono što stakloduvač može da napravi. Radi se o veoma kreativom i složenom precesu rada pri kojem se proizvode eksperimentalni proizvodi u veoma malom tiražu.

Ovaj posao se uglavnom fokusira na proizvodnju staklenih predmeta i koristi vatru i klešta kao sredsvo za rad ali ponekad i popravlja polomljene stvari. Nakon obavljenog posla ugravira svoj pečat ili obeleži odgovarajućim etiketama, a proizvodi se dalje koriste u medicinske svrhe, kulinarske svrhe, svakodnevne prilike ili kao dekor. Ovaj posao nije preporučljiv osobama sa srčanim ili plućnim problemima.

Kurs za stakloduvača

Duborezac

Zanimanje duborezac je kreativno zanimanje. Precizna umetnička obrada drveta doprinosi lepoti enterijera.

Ikone, ikonostasi i drugi crkveni nameštaj, suveniri i ogledala, ramovi za slike, ornamenti za nameštaj kao i izvođenje posebnih zahteva po želji kupca samo su deo onoga što zanimanje duborezac može da pruži. Reč je o jednom od starijih zanata gde vođen maštom duborezac od kvalitetnih vrsta drveta upotrebom ručnog alata stvara umetničko delo. Duborezac ne mora posao obavljati u radionici. Po želji naručioca radove može izvoditi u nekom drugom prostoru stvarajući nove ili doterujući postojeće duboreze. Alat koji koristi duborezac prilagođen je ovom postupku obrade drveta.

Kurs i obuka za duboresca

Licidar

Licidar je čovek čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje (zanat) je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Neki licidarski kolači uopšte nisu za jelo jer sadrže pored brašna i gips (da bi bili lepši i čvršći). Osnovna namena im je da budu ukras i da se okače oko vrata ili na zid. Zato nije bilo bitno da li su sveži već kako izgledaju.

Licidari svoje proizvode prodaju u svojim radnjama ili na vašarima. Deca su na vašarima želela da im roditelji kupe taj šareni licidarski kolač (bar onaj za jelo). Licidarski kolači mogu biti u obliku: srca, papuče, gitare, krave … Najčešće nisu ukusni.

Časovničar

Časovničar, ili često sajdžija, je majstor zanatlija koji tradicionalno izrađuje i popravlja časovnike (satove). Ranije je časovničar izrađivao i popravljao isključivo mehaničke časovnike samostalno izrađujući sve potrebne delove, dok savremeni časovničari popravljaju časovnike zamenom oštećenih ili istrošenih delova novim, izrađenim u fabrikama proizvođača časovnika. Osim mehaničkih, časovničari popravljaju elektronske i električne časovnike, a često im menjaju baterije za napajanje. Časovničar je obično svestran majstor, pa popravlja džepne, ručne, stone, zidne i druge časovnike.

Kurse i obuka za časovničara

Sarač

Sarač je zanatlija koji izrađuje predmete od kože. Pre svega sedla, kajiše, opasače, futrole za vatreno oružje, fišeklije za lovce, novčanike, bičeve. U saračkoj radnji, miriše koža. To je jedan lep, starinski miris. Proces prerade i pripreme kože podeljen je u tri faze, na početku ih je sarač sam obavljao, zatim se koža nabavljala od vargi i naposletku, sarači su počeli da koriste fabrički obrađenu kožu.Sarač uglavnom svoje proizvode radi ručno. Ono što napravi je jako i treba da traje. Saračka roba se može kupiti i na pijacama, vašarima po Srbiji, naročito kada je pazarni dan.