Kurs srpskog jezika za strance

O srpskom jeziku

Srpski jezik pripada porodici indoevropskih jezika, i to grupi južnoslovenskih jezika, u koju spadaju i bugarski, makedonski, slovenački i hrvatski. Prema ukupnom broju govornika nalazi se na oko 63. mestu u svetu, a procenjuje se da ga koristi preko 12 miliona ljudi. Pored Republike Srbije, srpski je službeni jezik i u Crnoj Gori, jedan je od službenih jezika u Bosni i Hercegovini, a kao manjinski jezik priznat je i u delovima Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Severne Makedonije, Slovačke i Albanije.

Zvanično pismo srpskog jezika nekada je bila samo ćirilica, dok se danas ravnopravno koriste srpska ćirilica i srpska latinica – svaki glas može se zapisati i jednim i drugim pismom. Srpski je jezik bogate gramatike, sa sedam padeža i razvijenim sistemom glasovnih promena, pa se izgovor, pravopis i gramatička pravila uče sistematski, korak po korak.

Kurs srpskog jezika za strance

Kurs srpskog jezika za strance u školi stranih jezika Akademije Oxford namenjen je svima kojima srpski nije maternji jezik, a žele da ga nauče zbog života, posla, studiranja ili boravka u Srbiji. Nastava se zasniva prvenstveno na konverzaciji, ali i na brojnim interaktivnim metodama koje omogućavaju da se gramatika, izgovor i pravopis savladaju kroz razgovor i praktične vežbe, uz oba pisma – ćirilicu i latinicu.

Kurs se može organizovati kao grupna, individualna, mikro grupna, online ili ubrzana nastava. Polaznici koji imaju poseban cilj mogu izabrati i poslovni, konverzacijski ili specijalizovani program, a za one kojima je potreban zvaničan dokaz o znanju jezika tu je i priprema za Nacionalni sertifikat o poznavanju srpskog jezika kao stranog.

Srpski jezik po CEFR nivoima

Nastava srpskog jezika za strance u Akademiji Oxford organizuje se u skladu sa smernicama Zajedničkog evropskog referentnog okvira za jezike (CEFR – The Common European Framework of Reference for Languages). To znači da se znanje razvija kroz nivoe od A1 do C2, sa jasno definisanim ciljevima za razumevanje, govor, čitanje i pisanje.

Pomenuti jezički okvir podrazumeva ukupno šest nivoa znanja, grupisanih u A, B i C kategorije, pri čemu svaka sadrži po dva nivoa. Osnovni nivo znanja odgovara nivou A1, dok je A2 viši početni nivo. Srednji niži nivo označen je kao B1, a B2 viši srednji nivo, koji omogućava nesmetanu komunikaciju sa izvornim govornicima. Nivoi C1 i C2 odnose se na napredno poznavanje jezika, i to niži i viši napredni nivo.

Udžbenici i materijal za učenje

U nastavi se koriste savremeni udžbenici namenjeni učenju srpskog kao stranog jezika, poput izdanja „Učimo srpski", „Naučimo srpski", „Srpski – korak po korak" i „Super srpski", uz brojne dodatne materijale prilagođene gradivu – različite testove, audio i video zapise, dodatne tekstove i vežbe. Program ravnomerno razvija sve četiri jezičke veštine: slušanje, govor, čitanje i pisanje, uz paralelno upoznavanje sa ćirilicom i latinicom. Po završetku svakog nivoa polaznici izlaze na pismeni i usmeni deo ispita i, uspešnim polaganjem, stiču uslov za dobijanje sertifikata.

Koliko nas je teško razumeti

Ne jedan stranac na službi u ratom zahvaćenim područjima tokom devedesetih godina prošlog veka nije na kraju (a neko, bogami, i na početku) te službe zavapio: „Kakav je ovo narod, nikada ih neću razumeti!" ili slično… Ne praveći razliku između srpsko, hrvatsko ili bosanskogovorećeg naroda. Ni u gramatici, ni u mentalitetu.

Što nisu pravili razliku u gramatici, nije ni toliko čudno. Naime, jezik Srba, Hrvata, Bosanaca/Bošnjaka i Crnogoraca nekada je bio jedan, srpskohrvatski jezik, i da se ne lažemo, stranci ga do danas tako doživljavaju, ne mareći mnogo za tanana osećanja ovdašnjih domorodaca. Tako ga i uče, pa je naša tema danas zapravo ne koliko je teško razumeti Balkance, već koliko je teško progovoriti na njihovom jeziku. Koji ćemo u nastavku teksta, radi ekonomičnosti, zvati srpskim jezikom.

Po standardizovanoj skali jezika poređanih po težini učenja za studente kojima je engleski maternji jezik, srpski jezik spada u IV kategoriju – nazvali bismo je srednje teškom kategorijom za učenje jezika. Tu je u dobrom društvu većine slovenskih jezika, teži od nemačkog ili italijanskog, ali lakši od arapskog ili japanskog jezika.

Za ovladavanje srpskim jezikom prosečnom strancu treba 1100 časova ili 44 nedelje predanog učenja. Zašto je to tako, i sami ćemo shvatiti ako pažljivije pogledamo fonetiku, leksiku, morfologiju i, naravno, sintaksu srpskog jezika.

Krenimo od fonetike i smešne slike stranca koji bezuspešno pokušava da izgovori rečenicu (neophodnu da bi ga Srbi razumeli) da su, na primer, „…ćevapčići u ovoj pečenjari džabe…". A tek ako bi od „čiče koji radi" zatražio čačkalicu ili čašu vode… E, to bi bio pravi skeč! Dakle, strancima srpski zadaje teškoće već na nivou glasova, a to je samo početak.

Ako uzmemo kao činjenicu da je naš student ozbiljan u poslu savladavanja srpskih reči, pred njim je, po nekim podacima, oko 180.000 reči koje valja naučiti. I u kojima postoje i č, i ć, i š, i đ, i dž… Kada načne to more reči, dočeka ga morfologija, koja ga obavesti da srpski jezik ima 10 vrsta reči, pet promenljivih i pet nepromenljivih. Pa nesrećnik treba da ukapira da se neke promenljive reči menjaju po padežima (a padeža ima, je l' te, sedam – sve treba naučiti), a neke po vremenima i načinima (kojih ima ukupno petnaest)… Tu već više ništa nije smešno, i preznojeni polaznik srpskog jezika počinje da sanja deklinacije i konjugacije koje su ga, poput hajduka u narodnim pesmama (koje su tako lepe!), sačekale u skrivenim mestima srpske pitomine.

„Uf, konačno", misli polaznik srpskog jezika pošto se uspešno izborio sa morfologijom, „to je to!… nadam se…" Ali, naravno da nije. Kraljica sintaksa je odmah iz ugla i čeka da bude poljubljena u stopalo. Njene skutonoše – subjekat, predikat, objekat i priloške odredbe, kao i manje važni pripadnici dvora, predikativi i slična boranija – napadaju sa svih strana. Na kraju, treba izdržati i napad teške gramatičke artiljerije – nezavisnih i zavisnih rečenica.

Ipak, na kraju mukotrpnog puta, stranca čeka nagrada. Ne samo da će razumeti srpski jezik, shvatiće i mentalitet balkanskih naroda. Shvatiće, na kraju, zašto su Balkanci vazda ljuti i namršteni, teški na rečima i laki na obaraču. Kakvi biste, gospodo stranci, bili vi – kada biste živeli u zemlji čiji književni jezik uopšte ne znate?